Да се не заборави.
Неки људи, неке ствари и неки снови.
Да се испуни вакум (ипак ;) који остаје, када неко или нешто нестане.
И да им се да неки смисао, таман и када га није било
или ја нисам или га нисмо видели.
Ухватим себе како причам "клинцима" како се некад живело,
како се није марило, како се имало, како се могло и смело,
"ал' се некад добро јело...баш!"
И буде ми жао, што им то нисам сачувао.
Њима? Као да је мени свеједно што сам(о) то изгубио.
И није да се жалим, на ово што сада имам (Боже ме сачувај!),
али стално имам осећај, као да и нисам баш пуно тога ја и бирао.
Ратовало се, бунцало се, глупирало се и ко сад да ми верује
кад кажем да се волело и надало, и више од свега веровало
у човека и његову реч и душу, срце, свест... у добро.
Најгрђа реч која се отимала је била "бесмисао". Бити бесмислен.
И зато ово. Да се да неки смисао.